Драга браћо и сестре, Јеванђеље које смо чули толико је богато да нисмо у могућности да тумачимо сваки детаљ, већ ћемо се осврнути на неколико важних мјеста.
Почнимо од посљедње реченице која нам каже да је много тога Христос учинио, док је само нешто записано ради вјере наше да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имамо живот у име Његово (уп. Јн 20, 30–31).
Ако држимо до своје вјере, ако смо вјерници, онда из нас треба да кипти живот, драга браћо и сестре, треба на нама да се види да смо свједоци вјере у живот који нам се, како читамо, даје у име Христово. Често су хришћани, поготово када тек повјерују и крену у Цркву – знам јер сам и сâм био такав – некако савијени, скрушени, својом побожношћу као да се дистанцирају од осталих. У ствари, то не ваља. Хришћанин, напротив, треба да буде жив и да свједочи тај живот. Разумљиво, то није лако у овоме свијету.
Чули сте, драга браћо и сестре, како је Христос дошао међу своје ученике и апостоле који су били сакривени и закључани у једној соби. Христос улази кроз закључана врата. Врло је важно да запамтимо зашто су се они закључали. Зато јер су били обузети страхом, страхом од Јудејаца, како каже Јеванђеље (уп. Јн 20, 19). Ученици су се плашили јудејског гоњења, јер је од њихове руке страдао Христос. Неки од ученика су се током процеса одрицали Христа, тврдећи да га не познају (уп. Мт 26, 56; Мк 14, 50; Мт 26:69–75; Мк 14:66–72; Лк 22:54–62; Јн 18:15–27; Мт 26:31; Мк 14:27).
Он сада долази кроз затворена врата, стаје међу њих и говори им: „Мир вам!“ Не говори им да се не боје, већ им дарује мир, како у њиховим душама не било никакве буре. Тома, чувши од других да су видјели васкрслог Господа, говори да неће вјеровати док не стави своје руке на Христове ране и у прободена ребра. Осим што му се Господњим ријечима кроз Јеванђеље поручује да не буде невјеран, треба да обратимо пажњу на један важан моменат: Тома својим неповјерењем у Васкрсење као да настоји да покаже истовјетност Онога који је страдао за нас с Оним у чије име имамо живот – с Васкрслим Господом. То је важан моменат за Јованово јеванђеље, посебно у контексту читања од стране каснијих хришћана (уп. Јн 20, 30–31).
Тома не жели другога Бога осим Онога који на себи носи ране, јер Он као рањеник може да помогне онима који страдају. Као Онај који је страдао, Он разумије свакога човјека, свакога који носи ране, било да је ријеч о жалости, болести, страху, сумњи и, у коначници, о смртности. Тома приступа Христу, који зна шта је Тома говорио, те му Христос каже: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја“ (Јн 20, 27). Какав је то само догађај, какав је наш Бог који се до те мјере смирује пред човјеком како би га увјерио у спремност да пострада због њега. Тома, ставивши руке у Христове ране, повика: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28) – Бог чије су ране постале прозори свјетлости, радости, милости и благодати Божије за свакога човјека који живи на земљи и који повјерује. Због тога је овај догађај за нас Нова Пасха.
Када се догодио сусрет ученика са Христом – међу којима Тома није био – Он им, дајући им мир, дунувши, говори: „Примите Дух Свети!“ (Јн 20, 22). Сјећамо се како је Бог приликом стварања наших прародитеља, који су створени од праха земаљског, дунуо дух живота у њих (уп. Пост 2, 7). Пошто смо то прво повјерење ми људи прокоцкали, Бог Отац сада шаље Сина свога да, како рече ономад један теолог, поврати своју велику инвестицију – човјека; да га поврати из смрти у живот; да му да Новога Адама који сада поново удахњује духа у њих.
Од сакривених и уплашених ученика, од којих су се многи расијали послије Распећа, настали су тако најхрабрији и најживљи људи, проповједници који су освојили свијет – не мачем и огњем, већ Духом Светим који им је дарован по Васкрсењу Христовом. Освојили су свијет ријечју Божијом. Нису се више плашили силе моћника овога свијета, али нису се – што је најбитније – више плашили ни саме смрти. Били су способни да прихвате и смрт, а да се не одрекну Живота, односно Господа. Због тога ми те ученике, међу којима је и апостол Тома, до данас славимо. С апостолом Томом се подсјећамо на динамику вјере, на невјеровање и пут до вјеровања, на мудрост Томину и искреност пред самим Богом.
Због тога је толико важно, драга браћо и сестре, да када идемо у цркву знамо зашто то чинимо. Немојте се љутити што ћу рећи да смо и ми данас попут апостола који су били закључани, јер смо уплашени, обузети страхом. Али пошто смо ми трећа генерација хришћана, односно они који имају написано како би вјеровали (уп. Јн 20, 30–31), ми знамо да ће Христос доћи међу нас и да ће нам дати мир и даровати нам Духа Светога, те ће тако и наш страх и наше немоћи исцијелити, а нама смртнима даровати живот.
Због тога, браћо и сестре, док овдје стојимо, препознајмо кроз Литургију да Христос пребива међу нама; препознајмо да Он хоће да ми живимо, јер је Он страдао и умро да бисмо ми живјели – и васкрсао је како бисмо и ми васкрсли. Христос васкрсе!