Драга браћо и сестре,
Јеванђеље које смо данас чули представља једну од најупечатљивијих прича из Светога Писма. Она говори о једном богатом човеку и Лазару, несрећном човеку, а такви људи, као што добро знамо, постоје. Богаташ је живео у свом раскошном дворцу, облачио се у скерлет и у свилу, приређивао банкете, док је сиромах лежао испред врата његовог дома. Занимљиво је, браћо и сестре, да Господ ни у једном тренутку не говори да је богаташ био лош због свог богатства нити говори о томе да је Лазар због свог сиромаштва добар. То треба да запамтимо, када је неко богат, он може да буде добар, и када је неко сиромашан, може да буде лош и зао. И богат и сиромашан – ако пратимо данашње Јеванђеље – су позвани да буду добри. Но, одмах се можемо запитати шта то значи бити добар. Рецимо, бити добар значи да смо пажљиви и да имамо бригу и љубав према ближњем. Тако можемо поново поставити оно чувено питање о томе ко је наш ближњи. Можемо рећи да је наш ближњи сваки човек. Сваки човек поред кога прођемо је наш ближњи. Најсуровије у овој причи је управо то што богаташ никада није обратио пажњу на тог Лазара који у ранама лежи испред његове куће.
Није Лазар очекивао да га богаташ уведе у његов двор или обуче у његова одела, него је очекивао од њега поглед, самилост и можда неку мрвицу хлеба. Међутим, богаташ уопште није марио за то. Такви људи данас постоје, и у такве људе данас, браћо и сестре, можемо се и ми претворити. Не дај, Боже! И ми можемо бити овај богаташ и болесни сиромах. Умиру и богаташ и Лазар, те се каже да праотац Авраам прима у наручје своје Лазара. Када се неко прима у наручје, тиме се показује блискост, желите да некога загрејете, да га загрлите, да му дате утеху. То је оно што је читавог свог живота очекивао и чему се надао овај убоги Лазар. Каже се и да богаташ виде праоца Авраама како у наручју држи Лазара и обраћа му се: ,,Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик: јер се мучим у овоме пламену“ (Лк 16, 24). Познат вам је можда осећај, када имате повишену температуру, као да вам језик гори. А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш“ (Лк 16, 25).
Господ – речима праоца Авраама – као да говори да је богаташ имао толико времена да макар једном у свом животу погледаш овог сиромаха који је лежао пред његовим вратима, а није, те како сад очекује да сиромах угаси ватру, и да му ублажи муке.
Ова прича, браћо и сестре, многе однесе у правцу расправе о томе како ће тамо бити, а у ствари нас упућује у то какав овде треба, односно не треба бити. Овде не сме да буде тако да је било који човек од нас презрен, да га ми не видимо, да се са њим не саосећамо. Од тога овде апсолутно зависи оно тамо. Због тога је важно да се научимо данас шта је нама задатак да овде чинимо. Задатак нам је да овде чинимо добро једни другима. Ми често помислимо и да нас пуки одлазак у Цркву може сам по себи спасити. Тешко је објаснити, али Бог нас воли непрестано; као своја створења, као своју децу и своју љубав. Он је нас кроз љубав створио, али ми Бога ни са чим, рецимо тако, не можемо учинити већим нити можемо нешто придодати Његовој неизрецивој љубави. Ипак наше спасење почива у томе да Бог хоће да ми волимо једни друге, да ми једни на друге пазимо. У томе је радост Господња јер Његова створења имају смисла и да то зашто их је створио, они и остварују, да тако чине и тако живе. Не да само бринемо о некоме јер је тај неко део наше породице или фамилије, већ не смемо да прођемо ни поред кога ко пати, а да немамо саосећање. Не смемо да прођемо поред мајке која плаче за сином, оца који кука због детета које је умрло или погинуло. Не смеш да прођеш поред онога ко пати у боловима, не смемо безосећајно да прођемо! То ће Господа наљутити. Па и када читамо молитве, оне су ту како би се наше срце отоплило и како бисмо видели једни друге очима којима нас Бог види, а то су очи пуне љубави.
Браћо и сестре, тако су живели светитељи, међу њима и Свети Арсеније Сремац, наследник Светог оца нашег Саве. То је оно што је учинило њега светим, а не то што је био архиепископ; учинило га је светитељем што је био саосећајан, што је био добар, што је волео свој народ, пазио на људе и чинимо им добро. Због тога га ми славимо, њему се дивимо и од њега учимо. Но, рецимо и то да уколико смо синоћ легли без икаквог саосећања за оне који су сиромашни, болесни, џабе славимо било кога. То је сурова истина које нам данашње Јеванђеље доноси. Чак и храмовни десетак који је богаташ у то време и давао вероватно, није му помогао јер није видео Лазара. Отворимо, браћо и сестре, данас своја срца, наше душе, да видимо онога поред себе, па ако приметимо да му је нека туга или сенка на лице пала, упитајмо га како му је и покушајмо да га подигнемо. Тако ћемо личити на светитеље и избавити се многих наших знаних и незнаних, видљивих и невидљивих, хотимичних и нехотимичних грехова. Боже, дај! Амин!