Према традицији, ријечи „Блажени који не видјеше, а вјероваше“ (Јн 20, 29) и „Што бијеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота“ (1 Јн 1, 1) написао је један и исти писац – Свети апостол и јеванђелист Јован. Овај апостол је посебан и по томе што је први којег наша традиција назива богословом, односно оним који познаје и изражава тајну Божијег постојања. Поменуте ријечи јевавђелисте Јована одмах нас суочавају са својеврсним парадоксом. Али ако смо и сами богослови – или, прецизније, ако покушавамо да то будемо – онда би требало да смо на парадоксе већ навикли. Зашто? Зато што је све чиме се бавимо у суштини τὸ παράδοξον θαῦμα, што на грчком значи „чудо које превазилази људску логику“.
У чему се овдје састоји парадокс? У томе што теологија почиње поразом – не неуспјехом да нешто уради, већ неуспјехом да буде, да постоји у складу са сопственим принципом. Тај пораз није морални пад, него управо људска немоћ да повјерује без вида, исто она немоћ коју су показали апостоли када су тражили да виде и опипају васкрслог Господа. Они су жељели да виде прије него што ће повјеровати – и управо у томе лежи почетак вјере: у признању да човјек сам од себе не може да вјерује, него да му је вјера дар који долази од Онога кога тражи.
Истинско блаженство није у ријечи видјети, него у ријечи вјеровати. А апостоли, не само Тома, повјеровали су не зато што су само видјели, већ зато што су рукама опипали живот који је дошао к нама. Тај живот, каже Јеванђеље, јесте свјетлост људима (Јн 1, 4). Замислите: апостол каже да су њихове руке опипале свјетлост! Поново, τὸ παράδοξον θαῦμα – чудо које превазилази разум.
Али тај пораз и неуспјех не значе да је бесмислено бавити се теологијом. Напротив. Τὸ παράδοξον θαῦμα је у томе што побједа није могућа без прихватања пораза. Истински почетак мудрости, каже Писмо, јесте страх Господњи (Приче 1, 7) – али тај страх није људски страх пред Богом, него страх самог Господа који је на крсту, у најдубљој тами напуштености, прихватио да проживи сав ужас људске смртности и беспомоћности. Јеванђеље нам показује да је најдубљи облик тог страха управо онај који је наш Господ осјетио када је узвикнуо: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46; Мк 15, 34). Тада се Христос сјединио са најдубљом тамом нашег људског пораза, са мраком смрти и ништавила. Без тог „поразног страха“ нема праве мудрости, јер управо пред њим све оно што људи зову побједом открива своју таштину.
У тој свјетлости покушајмо да сагледамо и свештени повод који нас је данас сабрао. Знам да није лако, али мислим да је неопходно.
Први васељенски сабор – сабрање хришћанских епископа у Никеји 325. године – могли бисмо посматрати као тријумф вјере: тренутак када се и царство покорило Цару над царевима. Могли бисмо га видјети и као побједу над јереси, то јест над учењем које је уносило забуну у истину о Христу. Могли бисмо га тумачити и као тријумф јасне и непоколебљиве дефиниције вјере. Све то можемо – али би било, вјерујем, погрешно. Не зато што царства и његових царева више нема, нити зато што данашњем човјеку те „дефиниције истине“ на први поглед мало шта значе, мада је потреба за истином можда већа него икада. Погрешно би било зато што бисмо тако превидјели сам принцип на којем се темељи наша вјера – принцип поменутог пораза који је претворен у побједу.
Вјеру коју су нам оци оставили треба зато разумјети као вапај, као настојање да се сачува смисао Христовог узвика: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Јер те ријечи, које изгледају као пораз, у ствари су најмоћније свједочанство побједе – побједе љубави која је сам Бог (1 Јн 4, 8). То је побједа над свебесмислом таштине, над хаосом људске празнине, побједа у којој је смрт, у тренутку када је прогутала свјетлост живота, остала без жалца и потписала самој себи смртну пресуду (1 Кор 15, 55).