Живимо у свету у којем је много бола. У свету над којим су се надвили ратови и сукоби. У свету у којем деца гладују и безумно страдају. У свету у којем се често чини да је зло надјачало добро. Али, у историју људског бола и патње продире један велики догађај. Догађај који радост и смисао поново враћа у само средиште људског постојања. Тај догађај ми (и) данас прослављамо као Рођење Христово – Божић.
Рођењем једног Детета, положеног у скромне витлејемске јасле – тихог, крхког и наизглед немоћног – објављено је спасење света. Оно што је по људским мерилима изгледало као почетак слабости и страдања, постало је извор највеће радости. Тим рођењем нам је унапред откривена праслика Царства Божјег и вечне радости у заједници с Господом – радости која чека све оне који му се надају и који у Њега вјерују.
Јер шта се то заправо догодило у витлејемској пећини, шта прослављамо и чему се радујемо? Христово рођење најважнија је Божија реч икада изречена свету и човеку. Том речју Бог нам поручује просто: волим вас! Волим вас толико да не желим да постојим без вас. Толико да, иако сам ничим условљени превечни Логос желим да сам себе унизим и сиђем не само међу вас, већ постанем један од вас. Желим да будем ваш брат, да роним ваше сузе, видам ваше ране, на крају и умрем, попут вас, због вас.
Већ у чину Исусовог рођења, у његовој личности догодило се оно што теолози називају „несливеним” и „нераздељивим” сједињењем божанске и људске природе. Читав његов каснији живот, у коме себи није тражио никакве повластице и изузећа у односу на недаће које доживљавамо сви ми, и коначно славно васкрсење његово – само су потврда и последица овог сједињења које се већ на Божић збило.
И Бог је, дакле, поставши човек трпео умор, бол, страх, непријатељство да би на крају био неправедно и мучки убијен. Али је драма његовог живота ипак имала срећан крај. Јер ад није био довољно моћан да у себи задржи сами Живот, штавише Творца Живота. А васкрсли Христос више није ни могао ни хтео да своје блажено, вечно Царство Небеско замисли без нас, са којима је на Божић постао једно. Царство Божије више није могуће без човека, и то сваког од нас који то пожели и прихвати Исуса за свога брата.
Ето зато се данас радујемо. Не само симболички, јер је Божић препун лепих обичаја, свећа, јелки, бадњака, дечијег радовања поклонима. И то је све лепо и добро, али то није све. Божић је најснажнији залог Божије љубави према нама. Зато се толико радујемо сићушном и немоћном детету рођеном у пећини. Нека нам то уједно буде и подсетник да неке од највећих, најлепших и најважнијих људи и ствари у наше животе улазе тихо и крајње ненаметљиво. Пазимо да их не пропустимо!
И да, као што рекосмо, свет у коме живимо и даље је препун бола и страдања. Христово рођење, живот и касније васкрсење и још увек нису у потпуности укинули. Али им јесте одузета последња реч. Откада је Бог, искључиво из луде љубави, одлучио да постане човек – оптимизам је ипак оправдан, сва патња, страдања и тама смрти не могу задржати ни надвладати светлост незалазног дана и Божијег Небеског Царства које нам несумњиво долази „и већ је настало”…
Нека вас, стога, светлост божићних свећа на трпезама у вашим домовима подсећа управо на ову коначну победу светла над тамом, коју је у свет донео Бог који је толико велики да се не либи и не плаши да нас ради буде мали и слаб, попут бебе у пећини. Са овом свешћу, из дубине својих срца, ускликнимо заједно:
Мир Божији! Христос се роди!