Драга браћо и сестре,
Чули смо из Јеванђеља шта се данас догодило и шта то славимо. Можемо издвојити три сцене. Прва се одвија за вечером у Витанији: за столом је Лазар, пријатељ Христов, кога је Христос претходно васкрсао – зарад велике љубави Лазаревих сестара, љубави апостола, те ради пријатељства које је имао с Лазаром. Лазара је подигао из мртвих божанском љубављу. За вријеме вечере Христу прилази Марија, једна од Лазаревих сестара, и излива на Његове ноге скупоцјено миро од нарда, које је сакупљала, те их брише својом косом. Ријеч је о литри правога, скупоцјеног нардовог мириса (уп. Јн 12, 3), који је коштао око триста динара (Јн 12, 5), приближно колико данас износи добра годишња плата. Они који су ту били, а прије свега Јуда Симонов Искариотски, један од апостола, предлагали су да се, умјесто изливања, то миро прода и новац да сиромасима (уп. Јн 12, 5–6), сматрајући да је неразумно тек тако потрошити нешто тако скупо. Христос се томе успротивио, говорећи да је она то учинила за дан Његовог погреба (уп. Јн 12, 7). Ријеч је, дакле, о љубави. Читамо да се кућа испунила мирисом (уп. Јн 12, 3), другим ријечима – испунила се добротом. Показало се да није најважније шта људи говоре, мисле и како рачунају, већ каква атмосфера настаје тамо гдје људи љубе једни друге. Рачунџијска логика узмиче пред истином да нема ничег скупљег од погреба – односно од смрти самога Бога који иде да страда за нас. Људи то још увијек нису разумјели.
Друга сцена говори о томе како су се непријатељи Христови, након свега што се догодило с Лазаром, окупили с намјером да Лазара убију. Лазар је постао мета јер је био свједок Христове љубави, Његове моћи и доброте. Уз то, многи од Јудејаца, како читамо (уп. Јн 11, 45), повјеровали су у Христа након Лазаревог васкрсења. Ријеч је о моћницима тога доба који су осјетили да им је власт угрожена. Јер ако неко може да васкрсава мртве, онда је он неупоредиво моћнији од свих који се сматрају моћнима. Ако неко васкрсава мртве, значи да је наступило месијанско доба, да је дошао истински Цар – Месија. А ако је тако, онда се власт одузима од њих. Зато су моћници рјешење видјели у убиству (Јн 12, 10).
Христос из Витаније одлази у Јерусалим. Витанија је удаљена од Јерусалима петнаест стадија (уп. Јн 11, 18), што је мање од три километра. У Јерусалим улази на магарету. Пред Њега излазе људи који су чули за чуда која је чинио: да је слијепима отварао очи, исцјељивао хроме, васкрсавао мртве, па и самог Лазара. У Њему препознају Месију, Христа, Онога који долази и коме приличе ријечи: „Благословен који долази у име Господње! Бог је Господ и јави се нама“ (Пс 117, 26–27). На вратима Јерусалима дочекивали су новога цара. Очекивало се да цар дође тријумфално, на коњу, да му се сви поклоне. А овај Цар долази на магарету, младунчету товарне животиње (Јн 12, 14–15). Тиме показује да није цар по мјери овога свијета: не долази у сили нити га прати звецкање оружја, већ долази да дâ живот за оне који у Њега вјерују. Он није онај који тражи да му се служи, већ Онај који служи. Тако се испуњава пророчко казивање о радости кћери сионске, јер јој цар долази на магарету (уп. Зах 9, 9). Они који су били заслијепљени силом и моћи нису могли да препознају да се те ријечи односе на Христа. Народ доброга срца бацао је палмине гранчице пред Њега (Јн 12, 13) и простирао своје хаљине пред Сина Давидовог, Сина Божијег. Неко ће рећи да су исти ти људи који су узвикивали „Осана“ за пет дана тражили да се Христос разапне, али не бих рекао да су то исти људи. Они који су га дочекали били су чистога срца – они који су вјеровали и препознали у Њему Цара који не осваја, него служи и страда.
До данас, и ми бирамо: између Христа – Цара доброте, љубави, самилости и сажаљења – и царева овога вијека, царева немилости, силе и неправде. Зато смо се данас сабрали: да прославимо Онога који је васкрсао Лазара, ушао у Јерусалим, али и Онога који иде ка Голготи да умре како бисмо ми живјели.
Недјеља која нам предстоји спомен је на Његова спасоносна и животворна страдања. Данас се завршава Четрдесетница и почиње велика и славна недјеља – недјеља страдања и недјеља нашег спасења, која ће бити крунисана васкрсењем Христовим, а све у циљу нашег васкрсења. Амин!