Драга браћо и сестре,
Драматична јеванђелска прича коју смо чули отвара многа питања и покреће различите теме. Издвојио бих ону која се тиче пријатељства. Ово Јеванђеље на више мјеста наглашава пријатељски однос и дубоку повезаност Христа с Лазаром и његовим сестрама, Мартом и Маријом (уп. Јн 11, 3.5.11.33.35.36.38). На самом почетку јеванђелист подсјећа да је Марија помазала Господа мирисима и својом косом обрисала Његове ноге (уп. Јн 11, 2). Из те приче назиремо како изгледа истинско пријатељство. О блискости свједочи и то што Лазареве сестре шаљу поруку Христу да је болестан онај кога Он воли (уп. Јн 11, 3). На ту вијест Христос креће ка Витанији, гдје су Лазар и његове сестре живјели.
Посебно је упечатљив дијалог између Христа и ученика: најприје им говори да је Лазар заспао и да га треба пробудити, а потом им открива да је умро. Истовремено, у духу Јовановог јеванђеља, указује на знамење вјере: да Лазарева болест није на смрт, него да се кроз његово васкрсење прослави Бог (уп. Јн 11, 4; 9, 3). Сазнајемо и да је Лазар већ четири дана у гробу, те да су многи дошли да тјеше ожалошћене сестре (уп. Јн 11, 19). Каже се да нема веће љубави од љубави сестре према брату. И Марта и Марија, излазећи у сусрет Исусу, изговарају исте ријечи: да је Он био ту, њихов брат не би умро (уп. Јн 11, 21.32). Тиме свједоче снагу љубави која и од смрти избавља. Пријатељство Христово с Лазаром доживљавају као нешто што ни смрт не може надвладати. Колика је само љубав сестара према пријатељу њиховог брата.
Уплакане сестре Христос пита о вјери у васкрсење, а оне одговарају да вјерују у свеопште васкрсење. Али, Христос им открива дубљу истину: „Ја сам васкрсење и живот: који вјерује у мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек“ (Јн 11, 25–26). То је, драга браћо и сестре, оно што нам ваља вјером прихватити: да вјера у Христа – упркос смрти – јамчи живот. Свако од нас то може изговорити, али борба да се у то истински повјерује остаје отворено поље нашег духовног труда. На тој вјери нам ваља непрестано радити.
На Христове ријечи, Лазареве сестре одговарају исповиједањем: „Да, Господе! Ја вјерујем да си ти Христос, Син Божији који долази у свијет“ (Јн 11, 27). Оне вјерују да је Он Побједник над смрћу, ђаволом и гријехом. Потом Христос пита гдје су сахранили Лазара. Видјевши њихову тугу и плач, како свједочи Свето писмо, потреса се у духу и сам заплака (уп. Јн 11, 33–35). А затим, дошавши до гроба, повика: „Лазаре, изађи напоље!“ (уп. Јн 11, 43). И Лазар устаје из мртвих, још увијен у погребне покрове.
Тај Христов позив – упућен мртвом човјеку да устане – испуњен је неизрецивом Божијом љубављу. Али не смијемо заборавити да су том позиву претходиле вјера, љубав и нада Лазаревих сестара. Вјеровале су да је Он Христос, Син Бога живога; надале се да има власт и над смрћу; и љубављу посвједочиле да би Његово присуство могло спријечити смрт њиховог брата. Када је Христос ту, онда нема смрти – то је њихова вјера. И управо на ту вјеру Христос одговара чудесним позивом који враћа живот. Многи који су се окупили због Лазареве смрти, видјевши ово чудо, повјеровали су у Христа. Глас о томе проширио се по Јудеји, јер су многи од Јудејаца повјеровали.
Тај догађај, драга браћо и сестре, данас славимо. Али ова прича нам прије свега открива какав је наш Бог, Господ Исус Христос: Он плаче с нама и саосјећа с нашом патњом, Он воли – и васкрсава. Њему се молимо и Њему се клањамо, с Оцем и Духом Светим, данас и у све вијекове. Амин!