Ово Јеванђеље које смо чули је упућена благовест нама који долазимо у храм. Као што сте чули, у Храм су дошла двојица људи: један је био фарисеј, а други цариник; један је угледног рода, на високом положају и, могли бисмо слободно рећи, правник или учитељ закона, док се за другог од њих, цариника, како је то и данас случај, везивало да лови људе како би им узео неки динар. Но, то је сад најмање важно. У овој причи од суштинског значаја за разумевање поуке је њихово држање у Храму. Фарисеј је стао и почео да прича о свему добром што је учинио и о свему лошем што није учинио, завршавајући да није попут цариника, на крају тог свог монолога (уп. Лк 18, 11). Са друге стране, како сте чули, цариник је стао, не желећи ни да подигне очи ка Господу, али шапућући у себи непрестано: ,,Боже, милостив буди, мени грешноме!“ (уп. Лк 18, 13).
Браћо и сестре, ово нам је велика наука! У храм не долазимо како бисмо се похвалили, изнели своју биографију или одржали монолог, већ како бисмо отворили дијалог са Богом, са Богом који о нама, истина, већ све зна, али који хоће са нама да разговара и да будемо искрени према њему. Он жели да отворимо своје биће и срце за Њега као нашег Творца и Оца. Он жели да наступимо попут овог цариника. Разлог томе је Божија намера да нам помогне; јер, ако наступимо као фарисеј који „прича своју причу“, не започињући никакав дијалог са Богом; он са Богом не покушава да разговара, већ само саопштава, постављајући Бога као средство, помоћ може изостати. Када фарисеј каже, да парафразирам: „Видиш ли какав сам ја“, хоће он Њему да каже: „ја сам све испунио, и пун сам себе“, због тога ће рећи на крају Господ: „Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк 18, 14).
Оправдан је онај који је проговорио о својим недостацима пред Богом, који је рекао да у њему нема ничега, да је грешан; отишао је оправдан он јер је призвао милост Божију. Господње речи да сваки који себе узвиси, биће понижен, а да онај који је понизан, узвисиће се, не упућују на то да Господ хоће некога да понизи, већ жели да се реално сагледамо пред Њим и да тако дошавши пред њега покажемо слабости и немоћи, недостатке, како би нам помогао у савладавању истих својом благодаћу и милошћу. Ако дођемо, попут фарисеја, те кажемо да смо већ све испунили, да постимо, да се уредно молимо и дајемо милостињу, чини се да нам Господ није ни потребан, као да смо затворени у круг самодовољности у коме се све одвија механицистички. Насупрот томе, Бог благодати, милости и доброте чека на одговор наше слободе и отворености како би нас испунио милошћу својом без које смо само смртни људи, било да смо чинили или нисмо чинили добра дела по закону прописана.
Велика ми је радост и благослов што о овоме могу данас да вам говорим, драга браћо и сестре, а захвалност за то дугујем вашем Митрополиту, свештеницима, али и свима вама који сте дошли на данашњу службу у храму који сте подигли и који у сваком свом делу сведочи о вашој великој љубави. Но, када сте већ подигли храм, онда немојте да допустити да у њему изговарате монологе похвале на свој рачун или да у њега долазите како бисте само видели владику, свештеника, чули појање ђакона. Иако и то упућује на сусрет, може бити опасно јер нас може спречити да отворио дијалог са живим Богом што нам се овде, слава Богу, омогућава. Дакле, због тога идемо у Цркву, да стојимо пред лицем Божијим и да разговарамо са Богом. То је молитва, браћо и сестре, и због тога смо данас овде. Молитве су ту како би нам помогле у том дијалогу са Богом, како би се наша срца отворила и да се у њих излије неизрецима милост Божија. Боже, дај! Амин!