Драга браћо и сестре,
Господ нам у данашњој јеванђелској причи говори о једном Пастиру и једном стаду. Патир је Он сам, док су сви људи, Његова створења, у симболичко смислу, Његово стадо. Том добром Пастиру се не приносе жртве, већ се Он сам приноси, страда, ради нас људи и ради нашег спасења. Но, након Вазнесења, пошто је узишао на небо и сео са десне стране Оца, послао је Духа Светога на своје ученике и апостоле. Они су – Духом Светим – проповедали ово Јеванђеље, и оно се и данас проповеда. Увидели су да је људима јако тешко да верују у тог једног, како рекосмо, Пастира, без да их неко стално на то опомиње, те су зато у Црквама које су оснивали постављали епископе и презвитере као привремене пастире надахнуте Духом Светим и да се брину о повереном стаду. Било да је реч о Риму, Солуну, Коринту, Јерусалиму, Антиохији, па касније и у свим градовима овога света. Но, људи који су позвани да буду иконе овога великога и јединога Пастира, међу њима презвитери и епископи, често заборавимо да је само један добри Пастир који полаже живот за овце, те помислимо како смо ми прототипи, те заборављамо да један једини Пастир пастирствује над свима нама.
Упак, највеће чудо од свега јесте то, браћо и сестре, што смо ми сви иконе тог Пастира: отац и мајка пастирствују у породици, учитељ има тај положај у школи, свештеници су такође пастиру поверених им људи, неко пастирствује у болници, односно брине о здрављу људи, а свако од нас истовремено, поред онога што нам је у службу поврено, је истовремено и пастир над самим собом, те свако од нас треба да води рачуна о својим осећањима, шта говоримо и шта чинимо. У свему томе битно је да се угледамо на Великог Пастира, Пастира душа наших, самог Господа Христа. Угледање на Христа јесте пут, како га ишчитавамо из данашњег светог Јеванђеља, небивања најамником; он се састоји у томе да будемо синови, деца, јер син чува оно што му је остало од оца, или би бар тако требало. Најамник обично, како то можемо рећи, одрађује, не уносећи се и не бринући много. Он гледа да се некако извуче, али га, пошто је најамник, врло лако изненаде вукови који гледају да разграбе његово стадо. Тако праву икону Великог Пастира ретко кад може да изненади опасност, како рекосмо, вук јер он стално стражи, будан је над својим тором. У његовој руци је штап и он увек надгледа поверено му стадо. Са једне стране, он надгледа поверено, а са друге стране, осећа да над њим бди непрестано добри Пастир који полаже живот свој за свакога од нас, односно бди сам Господ.
Због тога је важно да данас – када славимо Светог Саву – да се сетимо зашто је он тако велики и важан нама. Његова величина, у складу са овим што смо рекли, огледа се у томе што је личио на Великог Пастира, Господа Исуса Христа, следујући му својим служењем. Посветио је себе Богу, борави на Светој Гори, поучава се Речи Божијој, али најбитније, личи на Господа тим што полаже свој живот за своје стадо. На крају, када је већ постао славан захваљујући својим великим делима, он није уживао у плодовима свог труда, већ се повлачи у скромност манастира. У основи такве Савине одлуке налази се оно што смо споменули: сваки човек је истовремено део стада Великог Пастира, али и пастир поверене му службе који се за исту надахњује Духом Светим. Сваком је дата пастирска палица кроз службу која му је поверена; тако је ова мајка са дететом пример за углед у пастирској служби; она је пастирица детета које носи у свом наручју попут Христа који носи свакога од нас на својим раменима. Ништа њена служба није мања од службе једног архијереја или презвитера. Свако има своју службу у овоме свету (уп. 1Кор 12, 14-21). Чудесно је чему нас Господ учи, а изненађујуће је како ми то олако заборављамо. Нека да Бог да се поуке о Пастиру и стаду увек сећамо и чинимо у складу са њом! Боже, дај! Амин!