Часни оци, драга браћо и сестре,
Свети Сава је личност коју сваки хришћанин може истински доживјети као оца, брата, учитеља, пријатеља и руководитеља – у сваком часу кад станемо пред његову икону, пред његово лице. Стојећи пред тим светим ликом као пред огледалом, у њему видимо нашу прошлост и историју; у њему се огледамо и онакви какви јесмо данас, у овом часу. А то огледање упућује нас и ка будућности, јер Свети Сава није личност која је постојала па ишчезла: он јесте и биће. Његов свијетли лик, обасјавајући нас, не заслијепљује него чисти и лијечи. У времену у којем живимо, у околностима које нас окружују, када смо као глобално село – како каже Његош – „земља мала, одсвуд стијешњена“,заиста је то прави опис ове ветрометине оружја, сукоба интереса „великих“ и дрског језика моћи, чини ми се сасвим примјереним да се данас подсјетимо Савине мудрости и вештине, пројављене у временима која су – попут наших – била тешка; како бисмо покушали да у Савином делу препознамо узор и помоћ у савладавању изазова данашњице.
Безброј пута смо чули да је Свети Сава издејствовао аутокефалност Српске православне цркве. Хришћанства је на овим просторима било и прије њега, али тек је он Српској цркви подарио самосталност и устројио је као живи организам, „посадивши епископе као маслине“[1] по њеним крајевима. То нису били људи изабрани случајно: били су припремљени, учени, провјерени. Прво поставља епископе у Призрену, на Превлаци, у Зети, у Стону, а потом и у другим крајевима, градећи структуру која ће живјети вијековима. Да би човјек обавио и најосновнији посао, мора да се организује: и домаћин, и предузетник, и ђак, и свештеник. А ријеч „организација“ долази од истог коријена као и ријеч „организам“. Многи органи морају бити усаглашени да би једно тијело живјело. Управо то је Свети Сава учинио са Српском црквом.
Свети Сава је био син великог жупана Стефана Немање – припадао је племству. Али као монах, свештеник и епископ припадао је и једном другом, духовном племству. Умјесто да га та висина удаљи од људи, он се – као племић духа – спуштао до посљедњег човјека, до земљодјелца и пастира. То снисхођење није умањивало њега, него је уздизало њих. Он је свој народ учио да буде племство – „царско свештенство, свети род“ (1 Пет 2, 9). Изводио је народ из таме у свјетлост, из незнања у знање, из примитивизма у културу. Просвјећивао је, али не зато што је био недостижан, него зато што је са својим народом био једно тијело, један организам. Нико ту није био већи или мањи: свако је био важан. Зато су Светог Саву сви могли да доживе као оца.
Он је градио велике манастире уз свог оца, Светог Симеона, али није заборављао ни сиромашне. Градио је калдрме по блату, учио људе да сију, ору, граде куће, истим жаром којим је учио архијереје богословљу, а правнике канонима. Подучавао је старе, младе, дјецу, сиромашне – и гдје он није могао стићи, слао је оне које је сам научио. Зато је Свети Сава – учитељ. Када је учинио све што је могао за свој народ, када му је подарио духовну свјетлост и идентитет, када га је укључио у породицу хришћанских народа, он се – сада као архиепископ – одриче власти и поставља Арсенија за свог насљедника. У томе, браћо и сестре, лежи тајна његове свјетлости.
Послије толико вијекова било би добро запитати се: Угледамо ли се ми уопште на Светог Саву? Учимо ли, радимо ли, служимо ли једни другима? Осјећамо ли да смо органи истог тијела, истог народа? Или свако вуче само на своју страну?
Хранимо се оним што нас чини све гладнијима; кривимо једни друге за своје слабости – као да срце може рећи бубрезима да му нису потребни, или руке очима: „шта ћете ми“. А тек како се односимо према разуму – као да нам је најбоље поступати неразумно. Али данас, кад прослављамо Светог Саву, макар за трен, треба да заборавимо наше слабости. Замислимо, на час, да све у нама добро функционише: да свако од нас служи своју службу тамо где нам је повјерено; да су нам нерви на свом мјесту; да је ум отворен за свјетлост и добро; да су срца отворена за љубав, за Бога и за ближњег. Осјетићемо радост постојања, као да смо харфа у рукама Божјим – или, једноставније, у рукама Светог Саве, из којих извире најљепша музика. Ако тај један тренутак упамтимо, видјећемо колико може да нас носи, и колико се дуго и лијепо од њега може живјети.
И зато, да бисмо могли ходити стопама Светог Саве, треба нам што више таквих тренутака – да не живимо само од сјећања на оно што је било, нити само од онога што јесмо сада, него да ходимо напријед, у сусрет њему и у сусрет Христу. Тада ћемо схватити да, ма каква нас невоља срела, живот има смисла. Храброст, праћена вјером, истјераће сваки страх, и у нас ће се уселити љубав. И бићемо спремни да загрлимо Светог Саву, као што је њега загрлио Свети Симеон у Ватопеду, рекавши му, према предању: „Сине, буди ми отац.“ И ми можемо, стојећи пред њим, рећи: „Оче Саво, буди нам учитељ, пријатељ и путовођа, и помози нам да издржимо на твом путу свјетлости и живота.“