Драга браћо и сестре,
Данас, у Недељу богоотаца, када славимо Христове сроднике по тијелу, помињемо и Праведног Јосифа, дрводељу, за кога је била заручена дјевојка Марија. Чини ми се да смо Праведног Јосифа, помало неправедно, запоставили. Он је увијек негдје са стране и често не схватамо колики је његов значај у приповијести о рођењу Христовом.
Ако пажљиво слушамо данашње свето Јеванђеље, видјећемо колико је он, заправо, важна личност. Њему се у сну јавља анђео Господњи и заповиједа му да узме дијете и матер Његову и да иде у Египат, јер ће Ирод тражити дијете да га убије (уп. Мт 2, 13). Послије дугог времена проведеног у Египту, опет се Јосифу јавља анђео Господњи и говори му да се врати у земљу Израиљеву, јер је Ирод умро (уп. Мт 2, 19–20).
Када је ријеч о Праведном Јосифу, намеће нам се питање: у чему се састоји његова праведност, односно када за једног човјека можемо рећи да је праведан? Чини ми се да је праведан онај који живи у слободи – стојећи пред Богом отворено и чисто, упркос траумама које сви носимо.
Имајмо на уму да анђео Господњи и Јосифу каже: „Не бој се“ (уп. Мт 1, 19–20). Јосиф пред Богом стоји чисто и отворено. Његова праведност се очитује у сљедовању вољи Божијој, која му се, како нам Јеванђеље свједочи, открива кроз јављање анђела у сну. Стога можемо рећи да се праведност Јосифова, као и праведност свих других праведника, састоји управо у ослушкивању воље Божије и у послушности тој вољи.
У нашем свакодневном животу, међутим, димензија послушности у примарним односима често изостаје – било да је ријеч о партнерским, родитељским или пријатељским односима. Када нам отац, мајка или брат нешто кажу, ако међу нама влада слога, ми ћемо то прихватити и послушати. Син учини оно што му каже отац, жена оно што јој каже муж, и муж оно што му каже жена. Ту, по правилу, нема много питања. Односи које његујемо међусобно нас, рецимо тако, обавезују на послушност и уважавање.
Али не смијемо заборавити да су наши односи често оптерећени траумама које нису расправљене, нису доведене на чистину. Тако истрауматизован син често неће разумјети оно што му родитељ говори, јер у себи носи своју трауму и кроз њу све промишља. Поучан је и примјер човјека који је доживио трауму напуштања: сваки наредни однос биће, у већој или мањој мјери, обиљежен страхом да ће поново бити остављен. Када неко изађе у шетњу, та особа ће прије свега видјети одлазак и удаљавање. Умјесто другог човјека – било пријатеља или партнера – говори траума која поручује: „Остављам те“.
Ми живимо са својим траумама и зато често не чујемо једни друге. А ако су наши међусобни односи тако оптерећени, колико ли је тек тешко да чујемо глас Божији? Јеванђеље нам каже да се Јосифу у сну јавио анђео Господњи. Замислите, драга браћо и сестре, како бисмо ми реаговали у таквој ситуацији и да ли бисмо се усудили да послушамо тај глас. Вјероватно бисмо се збунили, тражили бисмо изговоре, а наше трауме би одмах испливале на површину. Позивали бисмо се на посао, на мјесто становања, на околности.
Али имајмо на уму да је Бог много пута и на разне начине говорио (уп. Јев 1, 1–2) и да су начини на које се воља Божија открива небројени. Не мислимо да смо лишени могућности да, попут Праведног Јосифа, послушамо глас Божији. Бог и данас говори. Али ријетки су праведни људи који немају проблем да послушају другога.
Примијетимо и напетост коју нам преноси свето Јеванђеље: анђео Господњи не каже Јосифу само да иде у Египат, него да бјежи – φεῦγε εἰς Αἴγυπτον. Јосиф је могао да постави безброј питања: како да крене, како да напусти свој дотадашњи живот, како да преживи у туђини. Ипак, он се повинује вољи Божијој. У својој праведности, њему је све јасно и чисто: узима дијете и матер Његову и бјежи у Египат. Таква је узвишена праведност.
Монашка литература, као драгоцјени бисер људског ума, обилује примјерима послушности. Те примјере не смијемо узимати олако, али ни губити из вида њихову суштинску поуку. Често се говори о послушности монаха према старцу који га духовно води. У тој послушности нема непрестаног преиспитивања, јер их штите односи повјерења и љубави.
Насупрот праведнима, ми често постављамо безброј питања. То само по себи није лоше, али је важно да схватимо једноставност поступања праведног човјека – чак и упркос траумама. Зато је неопходно да своје трауме и гријехе расправимо, да их изнесемо на свјетлост, да се покајемо и да постанемо слободни, колико је то могуће. У супротном, нећемо чути ни другога ни Бога, него само себе.
Трауме и гријеси подвајају нашу личност и додатно оптерећују односе. Отуд и безброј неспоразума: младић каже да воли, а дјевојка чује супротно; дијете у очевом захтјеву види поробљавање; кћерка у мајчиној жељи да буде „добра и паметна“ препознаје притисак и одговара бунтом. А на све то долази и наше одбијање да признамо проблем – радије ћемо тврдити сопствену праведност.
Иако можемо рећи да смо у суштини добри, у многим ситницама – које највише значе – ипак нисмо. Зато је важно да то признамо. Тада ће и наши односи бити другачији, а то је предуслов и за наш однос са Богом (уп. 1Јн 4, 20). Тада ћемо бити способни да чујемо шта нам Господ говори – па чак, као што видјесмо у Јеванђељу, и у сну.
Због свега тога неправедно је што често не уочавамо значај Праведног Јосифа, као ни, рецимо, цара Давида, чији су гријеси били познати, али који се за њих искрено кајао пред Богом и људима. Управо у том покајању открива се његова праведност.
Трудимо се да слиједимо те примјере. Када год дођемо у Цркву, шта год да нам се догодило јуче или данас, покушајмо да оставимо бриге и трауме, како нас позива херувимска пјесма, јер међу нама пребива Цар славе. Изнесимо своје терете, да бисмо започели пут ка праведности – најприје према себи, а онда и према другима. Само тако ћемо моћи да чујемо ближњега, Јеванђеље и самога Господа. Амин.