Драга браћо и сестре, срећан нам многоструки празник: јуче смо славили празник Воздвижења Часног Крста, што данас и даље чинимо; знате да је Часни Крст за нас најзначајнији симбол. Уз то, имамо радост и благослов да нам је овде икона која је начињена поводом великог јубилеја – 1700 година од Никејског сабора, када је претежно утврђен текст данашњег Символа вере. Важност тог сабора је огромна.
Чули смо у данашњем Јеванђељу нешто што је, рецимо, помало и страшно: „Ко хоће да сачува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати“ (Мк 8, 35). Сви смо ми људи помало себични, тежимо да сачувамо свој живот, што је некако и инстинктивно. Но, реч Господња нам открива нешто што је најважније, нешто што треба да знамо – да је живот дарован како бисмо га делили са другима. Не да га некако шкрто склањамо, да се у њега затварамо, већ да га делимо свима другима којима је такође живот дарован, и да се на тај начин умножава и богати. Онај који нам је даровао живот, показао је пут спасења тако што је положио свој живот да бисмо га ми имали у изобиљу. Када за некога кажемо да је добар човек, да има љубави, увек је реч о некоме ко не штеди себе, ко себе даје за друге, и ко се не затвара у себе, већ се отвара према другима. Он није као онај који скупља благо и закопава га у земљу, него је схватио да треба да умножи оно што му је дато, да умножи живот. Да, како каже Господ кроз Писмо на једном другом месту, уђе тако у радост Господара свог (уп. Мт 25,21). Онај који се затвори у себе, драга браћо и сестре, он не може да има радост, већ ће се стално бринути о томе како да сачува оно у шта се закопчао. Онај ко се пак отвори, који ризикује, он ће постати велики, рецимо тако, капиталиста живота, богаташ живота. Он неће ништа изгубити дајући другима, док ће се његов живот умножавати и добијати смисао. Због тога је, драга браћо и сестре, крст тако важан знак који нас подсећа да живот дајемо другима, чак и страдајући; да прихватимо свој крст и да га понесемо. Крст пред нама нас подсећа да се не трудимо да избегнемо дељење живота са другима. Ми данас живимо у времену када људи све више себи присвајају, покушавајући да се обезбеде, обогате, али онда наступе тешки тренуци, попут болести и туге. Човек тада нагло губи радост и види да све оно око чега се трудио нема смисла. Блискост пријатеља, брата или сестре, у тим моментима, који ће помиловати, пружити чашу воде, побринути се, учини да схватимо да је то једино важно, те да је то једино богатство.
Највећи богаташи, људи који су зарадили много новца, поштено или непоштено, када дође болест, увиђају да је узалудан сав новац овога света. Пример је Стив Џобс који у тренуцима борбе са тешком болести брине једино око тога што се није добро опходио према својој ћерки. То што ће милијарде остати негде или некоме другом, то му је било на хиљадитом месту. Важно је, драга браћо и сестре, да научимо да делимо радост живота који нам је дарован од Господа. Живот као највећи дар дат нам је како бисмо га делили са другима као што то овде данас чинимо.
Када долазим у Цркву, увек се сетим људи који су се потрудили да све ово изгледа овако лепо. Када сиђемо у салу да попијемо кафу, када једни друге благо погледамо, и питамо како је неко, то је важније од свега на овоме свету. Када позове неко из отаџбине или ви некога позовете, оца, мајку, брата, сестру, девојку, жену, децу, те вас питају како сте, као да некако оживите. Толико смо, браћо и сестре, потребни једни другима, то је наш крст. То је оно што треба да носимо у овом свету, а не да бежимо од тога и да се затварамо у себе, да не мислимо само на себе. Најмањи је проблем у шта ћемо се обући или шта ћемо јести и пити. Овде то макар није проблем, те је наш задатак, како су то говорили мудри египатски монаси, да гледамо на друге као на свој живот, по речи: „Видео си лице брата свога, видео си Бога свог“. Чули сте много пута, волим да поменем то, када неко истински воли, рецимо, родитељ дете, ословљава га често са „животе мој“. Ово је тачно јер су наши животи у рукама другог. Живот треба да делимо, то је наш задатак, пут и вера. За ту веру су се борили оци Првог васељенског сабора, за веру која је пут крста и љубави, а не пут изолације и себичности. То нам је најпотребније јер је то, са једне стране, искуство изучавања Јеванђеља којим се бавим готово читав свој живот, док сам се, са друге стране, уверио много пута да ми живот без брата и пријатеља, људи које волим, не значи ништа. Као да смо мртви без љубави других. Када нам неко, насупрот томе, покаже и мало љубави, као да васкрсавамо из мртвих. Опет, ако нам укаже више љубави, као да стичемо живот анђелски.
Уместо бриге о томе шта ћемо јести, пити и у чега ћемо се оденути, како ћемо сутра, бриге која није неоправдана, али је секундарна у односу на љубав коју имамо међу собом. Сви наши трудови су за другога: мајка живи за своју децу; тако и ви који сте родитељи живите за своју децу која су ваша будућност. Тако ће и ваша деца, поучена вашим примером, живети за вас. Реч је о чудесној размени живота. Господ нас није стварио како бисмо били шкрти управљајући својим животом. Он нам је дат како бисмо се усудили и да ризикујемо. Послужимо се популарним изразом, живот нам је дат како бисмо га инвестирали дарујући га другоме. Када год видите некога да улаже у људе, да даје љубав, тај човек је успео да открије смисао живота. Све оно што инвестирамо у оно што је измериво проћи ће, привремено је. Што год можемо извагати или измерити, то је већ у оквирима пролазног. Једино чему не можемо одредити меру је наша љубав према другима. Уз то да поменемо и чудесно својство љубави: када се дели, она се умножава. Све што је измериво оно се дељењем, наравно, смањује. Имање које дели отац синовим се тако смањује, као и чоколада, рецимо, коју делимо са другима. Увек нам остаје мање. Но, битно је, није ствар у чоколади, већ у љубави.
Драга браћо и сестре, зато је наш пут онај крстоносни, који подразумева давање и жртвовање, али и смирење. Не треба да се плашимо тог пута, већ да му се радујемо! Радујемо се и данашњем дану и сусрету у овај божанској Цркви и са светим Оцима никејским чији се живот састојао у томе да се прослави име Христово, Бог Отац Сведржитељ, Крст Христов, те да се покаже да је Син Божији постао Син човечији, те и да Дух Свети од Оца исходи, што је и учињено на Другом васељенском сабору. Оцу, Сину и Светоме Духу, том Богу, ми се молимо и клањамо, и ничега не треба да се бојимо у идењу за крстом који је пред нама као циљ, не да будемо себични него да будемо радосни у дељењу са другима свега што имамо, а понајвише љувави и живота који смо добили као дар од Господа. Позвани смо и заповеђено нам је да љубимо једни друге и Бога свог.
Данас је са нама и грчки Владика Емануил из Берлина, угледан и важан човек, који нам је донео икону Отаца Никејског сабора. Икону носимо кроз целу Немачку, обједињујући нас православне хришћане који исповедамо Символ вере. Нека нам да Господ снаге, просвећујући наше умове и срца како се не бисмо плашили дељења онога што нам је даровано, и како се не бисмо затварали у себе. Уколико се затворимо у себе, наступиће оно што неки препознају као пакао, те нећемо видети друге око себе. Бог вас благословио и свако вам добро даровао!