„Драги свети Оче Игумане,
Свети оци монаси, драга браћо ходочасници и поклоници ове свете обитељи, ове светиње, по нашим православним обичајима, игуман је лепо говорио, рекао како му је част што смо овде, а нама је свакако још већа част што смо овде. Овде сам долазио још давних година, са Владиком Атанасијем и са другима. Запамтио сам старе монахе: Митрофана, Мојсија, Агатона…
Наравно, сваки хришћанин, а посебно монах, размишља о великим оцима монасима, како онима у египатској пустињи, тако касније и онима у Светој Гори. Надахњивали смо се речима старца Силуана, као и књигом о атонским оцима коју смо сада чули. Игуман је такође рекао да се празник Свих светих прославља након Духова, у прву недељу, а поменути Владика Атанасије, као велики патролог, једном ми је рекао да је празник Свима светима установљен јер ми не знамо ко су сви свети; ми знамо неке свете, неке смо препознали, неке је Црква прогласила светима, али исто тако знамо да има много оних светих за које не знамо да су свети, а оно што је понекад и добро, ни они само не знају да су свети.
Синоћ сам узео књигу светог Јована Златоустог и читао његове поуке, и наишао сам на једну реченицу где он цитира пророка Јеремију, како говори Господ: ,, Јесам ли ја Бог изблиза – говори Господ – а нисам Бог издалека?“ (Јер 23,23). Та реченица ме је, могу слободно рећи, дубоко потресла. Из неког дугог пастирског искуства видео сам да људи скоро увек мисле како је Бог тамо негде горе, далеко; да је Он негде тамо, те да Он мало сачека, док ми ово овде наше обавимо, па ћемо му се некада обратити, некада ћемо га позвати, призвати, некада ће Он нама бити близак, али засад је, како ми мислимо, најбоље да је Он тамо, а ми овде. Међутим, то је једна од највећих заблуда људских. Бог није тамо, Он је овде. Бог је, како каже Свето писмо, ту, поред нашег срца, стоји, куца, и чека да му отворимо. Зато је толико занимљиво кад нешто слушамо и читамо о оцима пустицањима, као и светогорским оцима које данас славимо. Зашто неко има толику снагу да оде у гудуре земаљске, у пећине, у пустињу, и не плаши се? –Само зато што је тај неко дубоко свестан да је Бог Бог близине а не Бог даљине. Он иде тамо јер зна да је Бог са њим, и хоће да буде са Богом, и не плаши се да буде са Богом. Ми се, насупрот томе, сакривамо у великим градовима, у великим гужвама, у нашим разним опцијама, мислима, па чак и у књигама, играма, на стадионима, концертима, само како бисмо се сакрили од те Божије близине. Он је увек ту, и на концерту, и на стадиону, и у возу, и у авиону, на послу, и у болници, и у судници, и на грађевини, и у руднику; Он је увек ту поред нашег срца јер је Он Бог близине. Но, потребно је, неопходно је, да ми то схватимо и прихватимо, те да отворимо своје срце јер је Он и Бог љубави, што значи и слободе, и неће да провали у наше срце без наше воље. Због тога је и речено да је потребно вере колико је (велико) зрно горушичино, односно да треба макар толико да отворимо врата свог срца како би ушао Бог који стоји поред њега. Лопов улази тамо где нису врата, а а пастир добри улази на врата. Ми баш то Јеванђеље читамо када славимо свете оце, преподобне, мученике. Каже се да овце познају пастира, и он познаје своје овце. Ми смо Његови, а Бог је пастир близине, увек је са нама; Он је, како је то неко приметио, пастир који мирише на своје овце. Он није далеко, није дистанциран. Због тога Логос и постаје човек, како би нам био још ближи. Узима на себе нашу смрту природу како би она у њему имала бесмртност; прима поруге, пљувања, шамарања, понижење, пролази кроз саму смрт да бисмо ми могли да живимо. Толика је љубав Божија према нама, чини све како би нам био близу.
Једном сам са децом сирочадима ишао бродом око Свете Горе. То је било одмах после рата, био сам још јеромонах, мислим да је реч о 1996. години, и деца ме питају, а они увек питају озбиљне ствари, зашто су монаси отишли из света, да ли они мрзе свет. Мој одговор је био да они нису отишли из света јер га мрзе, већ зато што га воле. Отишли су из света како би се молили за свет, како би били близу Богу, да их не збуњује свет. Без таквих људи овај свет би био много гори него што је. Ми видимо данас како је полудео свет. Ратови букте на све стране. Људи никако да науче да не може да нас спасе човек, већ Бог. Бог који је постао човек и који је све претпрео ради спасења рода људског. Не човек који се граби за власт, већ Бог који се смирује до мере да буде понижен, попљуван, разапет. Због тога ми, браћо, данас и ових дана, ми који смо дошли овде, треба да се подсећамо да је Бог близу, да није далеко. Али, запамтите, Бог није само у Хиландару, Острогу, Јерусалиму, Он је свугде, увек поред наших срца. Због тога је важно да се томе научимо и са тим осећањем поново одемо у свет, и да га не губимо брзо.
А, ви, оци, браћо монаси, ви се молите Богу и за нас, за овај свет, и да свет коначно разуме да је Бог Господ, Господар који служи, који је створио овај свет, који хоће његово спасење, а не пропаст, Он неће дати да човек уништи свет својом лудошћу; увек ће дати људе који се искрено моле, искрено воле, искрено страдају, трпе, надају се и дубоко верују, живећи своју веру. Нека тако буде! Боже, дај! Амин!“